/Dragi moj mužu, ja sam prvo zavolela tebe

Dragi moj mužu, ja sam prvo zavolela tebe

Autor Džesika Saterfild (Jessica Satterfield)

Dobro se sećam kada si došao po mene da me izvedeš na naš prvi sastanak. Provela sam čitav sat pripremajući se za tebe. Brinula sam da svaka dlaka bude na svom mestu i da sam savršeno našminkana.

Danas, kada me vidiš pred kraj dana, ono što je ostalo od šminke na mom licu je razmazano. Kosa mi je najverovatnije vezana u konjski rep ili neko ptičije gnezdo navrh glave. A tek moja odeća – na njoj sasvim sigurno ima fleka od dečijih telesnih izlučevina.

Ali, bilo je dana kada bismo samo ležali u krevetu i bančili gledajući serije. Ti dani su mi bili omiljeni. Pomisao na dolazeći vikend koji ću provesti sa tobom pomagala mi je da prebrodim naporne radne dane. Odvezli bismo se do našeg omiljenog restorana, najeli se,  kupili sladoled, a onda otišli kući i gledali serije sve dok ne zaspimo. Smejali bismo se do suza. Sledećeg jutra, spavali bismo dokle smo hteli.

Sećaš li se svih onih subota kada bismo samo uskočili u kola i krenuli? Bilo gde. Ili kada bismo pozvali društvo i dogovorili se da se nađemo u gradu za nekih pola sata? Nismo morali da se vratimo kući do određenog vremena. Ako bismo i zaglavili, to nije bilo problem, jer smo mogli odremati sutradan. Priuštili smo sebi mnoge avanture, zar ne?

A ti si me imao celu samo za sebe. I to ono najbolje od mene.

Kako je samo danas naš život drugačiji. Ipak, to je baš ono što smo oduvek želeli.

Ali, sada od mene dobijaš samo ono što na kraju dana preostane.

Kada stigneš kući, ja sam već preživela onoliko dečijih nestašluka koliko jedva mogu da podnesem. Beba mi je ili već u rukama, ili pruža ruke da je uzmem, ili me sledi u stopu. Večera je uvek na šporetu, a ja radim stotinu stvari odjednom kako bih obezbedila da nikome ne padne šećer toliko da mu “izrastu rogovi”. Kuća je obično u neredu. Igračke su razbacane svuda. Trudim se da nadglasam dreku bebe i uključen TV da bih te upitala kako ti je prošao dan na poslu. Ti sedneš i kažeš: “Ispričaću ti kasnije.” Ili počneš da mi pričaš samo da bi bio prekinut stotinu puta, jer me neko od dece zove ili oboje moramo da se umešamo među decu da se ne bi poubijala.

Na kraju, nakon što se izborimo sa vremenom za kupanje, napadima besa oko pranja zuba i svim onim odugovlačenjima oko odlaska u krevet, mi konačno ostanemo sami. I tada, po prvi put tog dana, imam priliku da se zagledam u tvoje drago lice. Još uvek mi predstavljaš osveženje, poput svežeg vazduha. I da, tako si lep!

Naši dani su sada strogo isplanirani. Nema više tog iznenadnog odlaska negde. To ne funkcioniše sa dva mališana. A i kada odemo negde, kada priuštimo sebi taj neophodni izlazak, svaki čas gledamo na sat kako bismo sve završili do dogovorenog vremena kada dadilja mora da ode. Ti trenuci sa tobom su mi dragoceni, ali tako brzo prohuje. Nema više bančenja uz filmove i serije. Pokušamo i to ponekad, ali uglavnom oboje zaspimo i pre kraja. A spavanje ujutru? Ha, ha, ha! Smešno!

Ali, ovaj život, ove bebe, one su sve ono što smo oduvek želeli. Možda je sve neuredno i šašavo, ali je i divno na neki način. Sve naše nekadašnje “slobode” sada su zamenjene neveštim dečijim poljupcima i crtaćima. Ipak, ni za šta na svetu to ne bih menjala. A znam da ne bi ni ti.

Ali, dragi moj, želim da znaš da sam tebe volela pre njih.

Znam da izgleda kako sam sada njima potrebna u svakom momentu, jer tako i jeste. Znam da ponekad imaš osećaj da moraš da se izboriš za moju pažnju. Danima i danima, jednostavno nema “dovoljno mene” da bih sve postigla. Veruj mi, i ja bih volela da mogu!

Ali, apsolutno najbolja stvar koju možemo da učinimo za našu decu je da im omogućimo da na delu posmatraju našu ljubav. Mislim da je to nešto u čemu većina bračnih drugova greši. Oni zaborave da su prvo zavoleli jedno drugo, a tek onda su došla deca. I, kada jednog dana deca odu iz porodičnog doma, oni jednostavno utvrde da više ne poznaju jedno drugo. Shvatila sam to. To se lako može desiti.

Zaista je teško postići to u danima kada izgledam kao da sam izašla iz crtanog filma – čak i onda kada na brzinu odem u kupatilo da bih, pre nego što ćeš ti stići kući, namazala ruž za usne. Teško je pokazati im da se volimo i onda kada se u restoranu svim silama trudimo da ne napravimo scenu dok ti pokušavaš da uhvatiš leteće igračke, a ja leteću hranu. Čoveče, pa mi smo dobar tim! Teško je to postići dok, istovremeno obavljajući nešto, pokušavamo da razgovaramo, sve vreme se upinjući da nadglasamo dečije ratne pokliče. Teško je pokazati im koliko se volimo kada se odjednom, dok pokušavamo da se sklupčamo na kauču, jedno od dece ugura između nas, a drugo nas već gazi svojim stopalcima pokušavajući da uradi isto to.

Ipak, oni momenti kada uspem da ti ukradem poljubac neposredno pre nego što izađeš iz kuće ili oni trenuci između dva haosa kada se ugnezdim kraj tebe i omirišem te – ti trenuci mi znače sve! Kada deca konačno zaspe, kada sve utihne i kada ležimo u krevetu zagrljeni, izlivajući svoja srca jedno drugom – to su mi omiljeni trenuci. Trenuci kada me držiš za ruku i pružaš mi priliku da i dalje maštam, kada me poguraš ako se obeshrabrim. Trenuci u kojima mi ponavljaš koliko si zahvalan za sve što činim.

A u stvari, ja sam zahvalna tebi. Ti si moje blago. Savršen dar! Onaj koga tako često uzimam zdravo za gotovo. Ti si strpljiv i brižan. Nesebičan si. Najvredniji si muškarac koga poznajem. Ne mogu da zamislim da idem kroz ovaj život sa bilo kim osim sa tobom. Mislim da samo želim da ti dam do znanja da ja vidim koliko se trudiš, iako možda uvek ne deluje tako. Jasno mi je da ti najčešće od mene dobijaš samo ono što na kraju dana preostane – iscrpljenu, nesređenu, nervoznu mene. Ali, znaj da sam ja pre svih zavolela tebe! I ti si i dalje taj – moj najdraži!

Vidiš, ovi mališani, kojima smo sada toliko potrebni, neće zauvek ostati mali. Već sada rastu mnogo brže nego što bismo mi to želeli. Jednoga dana, imaćemo petak uveče u kome nam neće biti potrebna dadilja. Doći će vreme kada ću morati da saslušam i nove članove, priključene našem timu. Sigurno će mi stalno padati na pamet nove i lude ideje, a ti ćeš samo klimati glavom i podržavati me u svemu. A tada će ovi dani, naš sadašnji život, biti samo uspomena.

Tada ćemo ponovo biti samo nas dvoje. I sećaćemo se i pričati o načinu na koji je Sela izgovarala “posgot” ili kako je Miha pokrivao ručicom usta kada bi mu nešto bilo jako smešno. Sećaćemo se koliko smo samo iscrpljeni bili. Ovi dani će nam tada nedosatajati (dobro, možda ne baš taj iscrpljujući deo). Nedostajaće nam oni sveti trenuci koje smo “krali” od obaveza da bismo bili nasamo jedno sa drugim. Nedostajaće nam oni ukradeni poljupci i flertovanje u kuhinji. Ipak, ti trenuci, u kojima pokazujemo da na prvom mestu volimo jedno drugo, oblikuju našu ljubav zauvek.

Dakle, ja ću završiti čišćenje prizemlja, a ti ćeš smestiti tu malenu u krevet. Ona će te zamoliti da joj ispričaš još dve priče, a verovatno i zatražiti još malo limunade…

Možda ćeš dobiti ono poslednje što je preostalo od mene i verovatno ćemo odmah zaspati od umora. Ipak, hajde da pogledamo tu novu seriju. Dozvoli mi da položim svoju glavu na tvoje grudi i da utonemo jedno u drugo. Nežno me uhvati za ruku, jer novi dan će ubrzo, i pre nego što želimo, osvanuti, a tada ćemo ponovo biti odgovorni za staranje o ona dva slatikiša.

Ti si mi sve!

I sada, i zauvek!