Nastavnica Iz Šapca: “Mi Nismo Činioci, Već Puki Izvršioci Spremni Da Nemoćno Ćute I Prave Se Kako Sve Štima. Mi Se Sami Dajemo Iscepiti Iz Korica, Zgužvati I Baciti U Kantu”

Ministarstvo prosvete je zadovoljno realizacijom prve nedelje ove školske godine. Smatraju da su preporuke koje su Smernicama dali dobro sprovedene. Iako svakom radniku godi kada ga poslodavac pohvali, ja sam ovo shvatila kao uvredu. Nisam nezahvalna, samo sam realna.

Mi nastavnici smo dobili zadatak da u sedam dana osmislimo tematske dane koji će „aktivnim uključivanjem učenika doprineti prvenstveno razvoju pozitivnih ljudskih vrednosti…kao i unapređivanju odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“. I mi smo osmislili, ministarka je obišla neke škole, zadovoljna je, život može da ide dalje. Deca su za sedam dana, na ubrzanom kursu, naučila da poštuju jedni druge, sarađuju i uvažavaju različitosti.

Realizovano! Svaka nam čast!

Najlakše je, tako trenutak nalaže, zaboraviti i zanemariti da je obrazovanje i usvajanje pozitivnih vrednosti proces, a ne nedeljni karneval ili priredba kada se lepo obučemo i prikažemo u najboljem svetlu. E, tu lakoću ja smatram za uvredu jer obezvređuje sve ono što škola radi godinama. A školu čine hiljade ljudi.

KAKO SE NEZNANJEM I NEMAROM UVREDI GOMILA LJUDI?

Objasniću na primeru koji mi je asocijativno izronio iz sećanja kada sam od Ministarstva pohvaljena.

Ulazim jednom u učionicu i zatičem haos. Čitav razred se gađa papirima. Sedmaci. Jedva primećuju da sam tu. Zajapureni i skoncentrisani na cilj, bacaju zgužvane loptice, a po klupama stoje otvorene i očerupane sveske iz kojih kidaju novu municiju. Smire se posle nekog vremena, sedaju i vade knjige očekujući da čas počne kao da se ništa nije desilo. Nalazimo se u gomili đubreta, klupe su izgubile uobičajeni red, stoje kao posvađane, ali to sve deci ne smeta. Kada konačno zaćute, pitam ih ko će sve to da pokupi.

Ćute.

Naređujem da počiste učionicu i tada nastaje čuvena đačka igra ovaj papir nije moj. Besni su i povređeni, pa se jedno od njih osmeli da mi prebaci kako čišćenje nije njihov posao, već posao tetkica.

Sada sam tek na ivici živaca, pa ih vraćam u klupe, u gomile đubreta, i kažem da su bahati, da su neznalice, da su svojim ponašanjem uvredili hiljade ljudi. Opet ćute jer im je lakše da ih grdim nego da priznaju grešku i da se stide.

Tada im kažem da planirano gradivo nećemo raditi, već ćemo se pozabaviti analizom onoga što su učinili. Pitam ih ko im je kupio te sveske koje su pocepali. Roditelji. Dakle, uvredili ste roditelje jer ste uništili njihov trud i pljunuli na poverenje koje su vam ukazali. Pitam ih ko je tu svesku napravio. Navode čitav lanac koji dovodi do toga da sveska bude takva kakva je. Navode ga unazad, kreću od korica, štamparije, knjigoveznica, proizvođača papira. Pitam ih kako nastaje papir. Prisećaju se drveta i ljudi koji su to drvo posekli, prevezli, obradili. Tražim da se sete kako je to drvo neko morao i posaditi.

Svaki delić koji nabroje u procesu proizvodnje papira crtam na tabli i u krugu pišem zanimanja tih ljudi. Lanac dobija bar petnaestak karika i stoji ispred nas. Počinje od poljoprivrednika, a završava se u trgovini gde su sveske kupili. Iznad ovog lanca nacrtam jedan oblak koji treba da predstavlja sve one ljude kroz istoriju, koji su od kamena, preko pergamenta, do papirusa, svojom inventivnošću osmislili papir i doveli do toga da on bude dostupan svakome.

Na kraju im kažem da su oni svojim postupkom, nehajnim i drskim, uvredili sve ove ljude. Tražim da razmisle kako bi se osećali svi ti ljudi kada bi znali da čitav njihov trud završava u rukama obesnih koji ga ne koriste smisleno već ga neupotrebljenog bacaju u đubre. Deca ćute.

Tada u priču vraćam i tetkice koje treba da saviju leđa i pokupe produkte njihove bahatosti.
U ovom razredu više nikada nije bilo papira na podu. Sveske su bile cele, uredne i složene.
Ovaj događaj je alegorija naše svakodnevice za koju želim da bude cela, uredna i složena.
Zamislimo naše školstvo kao tu svesku koju čerupaju, listove gužvaju i nesvesni razbacuju okolo.

NACRTAJMO NIZ KOJI SE PROTEŽE OD TETKICE DO UNIVERZITETSKOG PROFESORA.

Osvestimo onaj deo razuma koji nam kaže da su političari na našem platnom spisku i da smo ih namestili tu gde jesu jer smo procenili da znaju šta rade. Mi smo im poverovali. Mi smo im dali da kreiraju sistem. Mi smo im dali obrasce, ključeve, trase. Mi smo od njih napravili zvezde. Oni su vrh.

Gledajući u nacrtani niz, ubodite olovkom u onaj deo za koji ste sigurni da naši političari cene i znaju da postoji, nešto vredi i razabira se u posao koji radi. Ja taj kružić nisam našla. Ne vide nas. Mi nismo činioci, već puki izvršioci spremni da nemoćno ćute i prave se kako sve štima. Mi se sami dajemo iscepiti iz korica, zgužvati i baciti u kantu. Mi smo deo sveske koji je nebitan. Bitne su samo korice. I lakoća poništavanja.

Kada neko sa vrha propiše određene mere, korake, smernice, planove, programe, ili šta god drugo, treba da ima u vidu lanac koji stoji ispod njega. Hiljade ljudi. Te hiljade ljudi su završile izvesne škole, a u prosveti radi devedeset posto ljudi sa visokom stručnom spremom. Ti ljudi su se školovali da rade sa decom i imaju izvesno iskustvo. Te hiljade ljudi imaju svoje roditelje koji su ih školovali. Imaju i sopstvenu decu o kojoj brinu i koja sede pored njih dok sprovode u delo ono što je sa vrha propisano, pa ih slušaju ljute ili očajne, potcenjene i uvređene. Niz može biti beskonačan, ali mu je krajnja instanca uviđanje da ceo niz ne postoji sa ciljem da stvori osmišljen proizvod, već postoji da bi se realizovala volja pojedinca koji nema svest ni o nizu, ni o proizvodu samom. Taj pojedinac je tu eto tako, jer mu se reklo da tu treba da bude, on je poslušao i ubedio sebe da je sve to prelako. Narediš, malo pogledaš oko sebe, baciš oko na izveštaje, a oni svi dobri i pozitivni i ne udubljuješ se previše. Jer, vrlo brzo, može te baciti na sasvim drugo mesto, pa zašto se onda satirati. Bitne su korice. I pozitivan marketing. I lakoća leptira.

Bilo je volja sa vrha koje su pregle i u korenite reforme. Duboko se zamislili, ili negde putovali, čitali, videli, pa krenuli u primenu. Preorali, obrnuli, nasilno implementirali. Sproveli istraživanja, a izveštaji fantastični. Sve je odlično. Sistem uspostavljen. One hiljade ljudi iz niza poslušno pišu i prave se da razumeju. Ako to ne rade, onda su neprijatelji sistema. Oni prljaju korice. A korice su tako lepo precrtali. Nije bitno što je sveska pola u kocke, pola u linije, što je išarana besmislenim rečenicama. Bitne su korice. I lakoća neznanja.

Bilo je volja sa vrha koje su se nadovezale na korenite reforme i učinile ih još korenitijim jer je bilo potrebno pokazati da prethodni reformatori nemaju pojma. Oni su sistem prefarbali i preformulisali, objasnili kako se ima ubuduće zvati, kako se mora zapisivati i u decu učitavati. Za to su uposlili mnogobrojne kontrolore jer su predosetili da bi moglo doći do neplaniranog iskakanja. Niz od hiljadu je prepravio papire, prosleđivao izveštaje i učinio da reforma opstane u životu. To što je taj život ravan stanju dugogodišnje kome i što krajnji proizvod tone na svetskoj pijaci nije nikoga mnogo potreslo. Jer, nije greška u reformi, već u nizu od hiljadu koji nije dovoljno pametan i stručan da svetlu misao sprovede do kraja. Svesku su lepo ukoričili, dostojanstveno i ozbiljno, dodali joj još množinu pametnih izraza i modernih fraza, digitalizovali je i narodu kao mudru prodali. To je bitno. I lakoća bahatosti.

Svaka lakoća je uvreda. Čak i kad vam neko sa lakoćom kaže kako vas voli najviše na svetu. Ili kad vas ljubi bez razloga. Ili kad vas sa lakoćom teši. A najveća uvreda je kad vas neko sa lakoćom poništi jer vas uverava da nered u kom postojite nije nered, već prirodno stanje stvari. To što se gušite nije do sistema, već je vaša lična falinka, neprilagođenost i manjak poštovanja.

Autor: Biljana Vasić, profesorka iz Šapca / Izvor: Zelena učionica