SVE JE POČELO KADA JE NAPUNILA 50. GODINA: Sada imam 65 godina i živim svoje najbolje dane, EVO KAKO!

Priča koja ne može da vas ostavi ravnodušnim

Vraćala sam se autobusom od roditelja za Beograd. Negde na sredini puta, kada smo svratili u jednu malu varoš da “pokupimo” putnike, ušla je žena kratke sede kose i sela pored mene.

Nadam se da ti ne smetam, dušo?” Rekla je vedro.

Takvoj energiji nisam mogla da odolim pa sam se nasmešila. “Ma kakvi, taman posla.”

Priča je momentalno počela. Saznajem da se zove Ana, da ide kući za Beograd gde je čeka “njen stari”(muž). Da je penzionerka i zaključujem veliki ljubitelj nakita jer dok priča sa njenih ušiju vise prelepe zelene minđuše napravljene od obojenog kamenja. Sve to stvara utisak opuštenosti i krajnje simpatičnosti.

Kaže mi da je bila u tom malom gradiću na jedan dan, da nikog posebno tamo nema, ali da je htela da vidi kako izgleda živeti tamo. Zato je u subotu ujutru spakovala ranac sa nekoliko sendviča, voćem, vodom i presvlakom i krenula na autobusku. Prvi autobus koji je pošao za taj gradić, povezao je i nju.

Tamo je sedela u lokalnim kafanama, pila kafu i pričala sa konobaricom, kasnije i ručala sa njenom porodicom u kući na kraj tog gradića. Šetala, našla neki hotelčić i prenoćila. Danas se vraća obogaćena za jedno novo iskustvo…

Napunila sam baterije, veruj mi!” Kaže ona uz opuštajući uzdah. Saznajem da je udata već 37 godina, ali da njen suprug ne želi da putuje.

On obožava mrežu za ljuljanje. Zavali se dok mu se konopci ne useku u du**. Imamo kola ali ih on pali samo do pijace i nazad. Muškarci postaju ruina nakon pedesete. Volim ja mog Mareta, ali ne želim da ležim pored njega i debljam se,” priča energično Ana.

Kaže mi da ima tridesetpetogodišnju ćerku i petogodišnjeg unuka. Ćerka joj radi do četiri, pa dolazi kući, a Ana pre toga uzme unuka iz vrtića pa sa njim šeta po botaničkoj bašti, parkovima i gradu, dok joj se ćerka ne odmori.

“Moja ćerka se stalno žali kako nema snage, kako je umorna. Slušajući nju pomislila bih da su tridesetogodišnjaci danas na ivici smrti, nemaju snage za život! Ali meni ne smeta dečak. Obožavam da slušam kako mu je bilo u vrtiću, šta će biti kada poraste (stalno menja zanimanja)…”

Ana mi priča da je do pedesete živela kao i sve žene u Srbiji: posao, kuća, deca – kuvaj, peglaj, čisti… AKo ima sreće, kad dođe leto idu na more ili u banju…

” A onda sam se osvestila. Pomislila sam: Pa ja sada živim najbolje godine. Neću biti mlađa nego što sam sada. Neću biti zdravija nego što sam sada. Pa šta onda čekam?!”

I tako je sve počelo: bioskopi, pozorište, planinarenje, pešačenje, posete gradovima, koncerti.. I na sve to ide sama, ako nema nikog da joj pravi društvo.

“Odem ja sama i u kafić na kafu kad mi se pije. Ne gledam da li će moj stari krenuti sa mnom ili neće. Sednem tako i gledam prolaznike, zamišljam u glavi kakve živote oni imaju, ko ih čeka kod kuće i nekako mi lepo bude… Svakom namenim srećnu porodicu, ljubimca i tako…”

“Vidiš, dušo, do pedesete sam živela strogo po pravilima: završila fakultet, udala se, rodila dete, radila, radila, radila…A onda mi je dunulo: bože, kad ću da živim. Sada živim, stvarno. Slušam muziku, radim šta hoću…. Stvarno sam srećna…”

Zvoni joj telefon, zove je ćerka:

“Ćao, draga. Šta radiš? Peglaš? Dobro. Dođi danas kod mene na ručak. Skuvaću supicu koju voliš. Da, skoro sam stigla kući. Ništa ne brini, stižem da spremim ručak, dovedi muža i dete – čekamo vas. Napraviće mama i kolač – samo za tebe, draga…”

Izlazimo sa stanice. Ana grabi krupnim koracima, skoro ne mogu da je stignem, a htela bih još da mi priča. Da me nauči.. Ali ona nema vremena, ode da živi…

(Stil.kurir.rs)