SVE NAŠE TRAUME MOŽEMO PRENETI NA DECU: 5 pitanja koja otkrivaju sa kojim se sve demonima borimo i kako da ih se rešimo

Svi smo mi proživeli neku traumu ali da li ste znali za TRANSGENERACIJSKU? Kako izgleda i kako je prenosimo na svoje potomke?

Transgeneracijska trauma je prenošenje emotivnog, fizičkog ili socijalnog bola sa roditelja na potomke. Ona seže daleko dublje od naučnog i usvojenog ponašanja. Ovde je reč o epigenetici, o tome kako životna sredina i životne okolnosti mogu promeniti određene gene.

Koje vrste trauma mogu postati transgeneracijske?

Klasičan primer transgeneracijske traume bi bilo zlostavljanje u detinjstvu koje izaziva ciklus zlostavljanja i anksioznosti u novim generacijama. Pored ove, postoje i druge vrste trauma koje mogu da utiču da se razvije međugeneracijska trauma, kao što su:

– ekstremno siromaštvo

– iznenadna ili nasilna smrt člana porodice

– zločin protiv porodice

– roditelj koji se borio u ratu

– mučenje člana porodice

Traume
foto: shutterstock

Istorijska trauma je oblik transgeneracijske traume. Dok je međugeneracijska trauma unutar porodice, istorijska trauma pogađa mnoge ljude ili čak čitavu generaciju, kada se može nazvati i kolektivnom traumom. Iz svih ovih trauma nastaju i uverenja koja su najčešće ograničavajuća uverenja.

Kako je uopšte moguće „naslediti“ traumu?

Očigledno, neko ne može da vam prenese samu traumu, jer niko ne može da doživi isto iskustvo, odnosno svako proživljava teške situacije na jedinstven način. Međutim, ono što mogu preneti jesu simptomi preživljene traume, koji izgledaju kao posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), anksioznost i anksiozni poremećaji.

Ovi simptomi se obično prenose na sledeću generaciju putem naučenog ponašanja i uverenja. Trauma utiče na to kakav će neko biti roditelj, a roditeljstvo dalje utiče na način na koji dete razmišlja i ponaša se u odraslom dobu.

Traume
foto: Profimedia / Ilustracija

Trauma utiče na stil roditeljstva, jer utiče na stvari kao što su:

– sposobnost roditelja da se poveže sa detetom na odgovarajući način

– aktivnosti koje roditelj odluči da radi ili ne radi sa detetom

– priče koje roditelj priča detetu (priče postaju uverenja)

– perspektiva, lične vrednosti i osnovna uverenja kojima roditelj uči dete

Istraživanja su otkrila da čak i ako dete osobe koja ima posttraumatski stresni poremećaj odraste psihološki zdravo, ono će biti podložnije tome da i samo razvije PTSP ako doživi ili svedoči nečemu traumatičnom u odraslom dobu.

Dobro poznata studija iz 1998. godine je pokazala da su izraelski vojnici, čiji su roditelji preživeli Holokaust, doživeli teži posttraumatski stresni poremećaj od onih koji nisu bili deca preživelih.

Traume
foto: shutterstock

Transgeneracijska trauma – primer

Pogledajmo primer majke koja je bila teško seksualno zlostavljana i nije tražila podršku da se izbori sa svojom traumom. Ona pati od simptoma hiperaktivnosti, anksioznosti, niskog samopoštovanja, potisnutog besa, nedoslednog raspoloženja, depresije, paranoje, pa čak i stalnih zdravstvenih problema, zbog čega je uvek umorna i često je bolesna (ovo su zapravo simptomi kompleksnog posttraumatskog stresnog poremećaja).

Ona ima malu kćerku koju voli i želi da provodi vreme sa njom, ali ponekad je toliko umorna i oseća se tako nesrećno (depresija). A ponekad je samo kilometrima daleko i ne vidi smisao da bude prisutna (disocijacija, distanciranje). Ona devojčici šalje poruku da nije važna, a ona onda takve obrasce ponašanja usvaja (kao normalne). Sve to vodi ka devojčici koja će imati probleme sa (po/vezivanjem).

Majka ne živi svoj originalan život

Majka ne živi svoj originalan život, ne zna ko je i pita se da li život ima smisla. Ali sada ima devojčicu, a ona je njen razlog za život i može da je usreći (zavisnost/kontrolišuće roditeljstvo). Kada je majka dobro, ona devojčici kaže da je anđeo, a kada se devojčica ponaša ružno, ona je kritikuje i grdi, nakon čega se devojčica zaključava u svoju sobu na nekoliko sati (emocionalna nedostupnost zbog traume).

Traume
foto: Profimedia / Ilustracija

Ponekad joj priča priče o svom životu. Kako joj je bilo teško, kako je naučila da ne može verovati nikome i ničemu, kako je život težak i kako su ljudi zli, kako je imala lošu sreću, ali da je jednostavno život takav. Ove priče upućene devojčici postaju njena ograničavajuća uverenja koja će kada odraste sabotirati sebe, a biće prisutna i anksioznost.

Jer veruje da svet opako i opasno mesto, ona se zaista trudi da zaštiti svoju devojčicu. Primera radi, neće joj dozvoliti da se penje na penjalicu jer je previše opasno. Takođe, ona će se postarati, svaki put kad utrči u radnju a devojčica ostane u autu – da bude zaključana. Šta mislite, šta će ovo razviti kod devojčice kada odraste?

Kao što možete zamisliti, dete takvog roditelja će i samo biti anksiozno, hiperaktivno, a moguće je da će imati i nisko samopoštovanje – sve znakove PTSP ili anksioznog poremećaja. Kada devojčica odraste i bude imala svoju decu, ukoliko radom na sebi ne postane svesna sebe, svojih destruktivnih obrazaca i, što je takođe važno – uzroka, njena ponašanja i uverenja će se reflektovati i na njih.

Majka i ćerka
foto: Shutterstock

Trauma i naši geni – može li se trauma preneti preko DNK?

Novo i zapanjujuće istraživanje sugeriše da način na koji se trauma nasleđuje nije samo bihejvioralni, već i epigenetski.

Epigenetika sugeriše da na DNK može uticati način na koji vodimo svoje živote. Dakle, ne dolazi do promena u našoj DNK. Više je kao da je u glavno uputstvo uneta dodatna instrukcija koja znači da li se određeni delovi DNK koriste ili ne.

Studija koja je izazvala pometnju u ovoj oblasti objavljena je krajem 2016. godine. Ona je nastojala da ponovi istraživanja sprovedena na životinjama, koja su pokazala da su epigenetski mehanizmi deo prenošenja stresa na dalje generacije.

Otkrivena je pozitivna veza putem analize krvi 40 roditelja koji su preživeli Holokaust i 31 potomka. Deca su imala različite profile hormona stresa od ostalih – čineći ih podložnijim posttraumatskom stresnom poremećaju. Dakle, rezultati su pokazali povezanost između roditeljskog stresa pre nego što je dete začeto i epigenetskih promena koje se javljaju kod deteta.

tužna, nerviranje, stres
foto: Shutterstock

Da li svi ,,vučemo“ traume predaka i šta možemo da uradimo?

Manje ili više, svi. ,,Otpetljavanje“ od traume naših roditelja, odnosno predaka može biti dug i izazovan proces. Možete početi tako što ćete sebi postaviti odgovarajuća pitanja poput navedenih. Preporučujemo da ih zapišete na papir.

1. Šta ja mislim o sebi?

2. Šta mislim o ovom svetu, ljudima oko sebe?

3. Šta mislim o ljubavi? (najčešće ograničavajuće uverenje je da ljubav boli)

4. Šta mislim o poslu? (najčešća ograničavajuća uverenja su da je posao teško naći i da ,,nemaš izbora“)

5. Šta mislim o novcu? (najčešća ograničavajuća uverenja su da je novac zlo, proklet, da je teško zaraditi i da ,,moraš da se mučiš“)

Šta god da ste odgovorili, vi u to verujete i to kreira vaš život. Sve nabrojano je vaša istina. To su vaša uverenja, uverenja koja u najvećoj meri nisu vaša. Kad imate odgovore, trebalo bi da usledi pitanje:

– ,,Da li i kako mi ovo pomaže da živim bolji, srećniji i uspešniji život?“ – ,,Šta mogu da uradim da promenim svoj život počevši od danas?“

Terapija
foto: Profimedia/Ilustracija

Iznenadićete se šta ćete sve saznati.

Ovo su velika pitanja. Uglavnom, potrebna je podrška da se prođe kroz njih i da se promene uverenja i obrasci ponašanja koje međugeneracijska trauma donosi u ,,nasleđe“.

Koje vrste terapije pomažu kod transgeneracijske traume?

Transgeneracijska ili međugeneracijska trauma je zapravo oblik posttraumatskog stresnog poremećaja, tako da je dobra ideja pronaći terapeuta koji je specijalizovan i iskusan u lečenju ovakvih problema. Često se preporučuje kognitivna bihejvioralna terapija usmerena na traumu.

Izvor: Stil KUrir